OŽIVLJAVANJE EVROPSKIH UNIVERZITETA

Prvi svetski univerzitet bila je Platonova Akademija u Atini, uvaženih starih univerziteta ima širom Evrope, od Koimbre do Kembridža i Kopenhagena, a osnivač modernog univerziteta, koji objedinjuje istraživanje i obrazovanje, bio je Vilhelm fon Humbolt u Berlinu. Ipak, danas univerziteti u Sjedinjenim Državama s lakoćom nadmašuju svoje evropske konkurente.
Manje od dva odsto bruto nacionalnog proizvoda (BNP) Evropske unije izdvaja se za istraživanje, dok se u SAD za te namene koristi 2,5 odsto, a u Japanu tri odsto BNP. Francuska za pojedinačnog studenta izdvaja nešto više od 9.000 dolara, Nemačka 11.000, a Britanija gotovo 12.000 dolara. Pojedine države Unije, kao što je Danska, daju više, ali i dalje zaostaju za SAD koje izdvajaju više od 25.000 dolara po studentu.
Merenje kvaliteta obrazovanja je složeno, mada dodatak Tajmsa za visoko obrazovanje to nastoji da utvrdi svake godine. Samo tri evropska univerziteta - Oksford, Kembridž i Imperijalni koledž u Londonu - uspeli su da se probiju među prvih deset na poslednjoj listi; svi ostali bili su američki. Samo 10 univerziteta iz čitave EU uspeli su da se dosad plasiraju među prvih 50. Hajdelberg, vodeći univerzitet u Nemačkoj, zauzeo je 58. mesto.
Rezultat toga je da je, okvirno, 400.000 naučnika iz Evrope trenutno u SAD, i da je gotovo 60 odsto evropskih građana koji su stekli doktorate u SAD od 1998. do 2001. godine odlučilo da tamo ostane. U SAD je duplo više evropskih studenata nego američkih u Evropi.
Evropski "obrazovni jaz" ne zaustavlja se na Atlantiku. Kao što je to bio slučaj u Evropi, industrijska revolucija u Kini i Indiji takođe stvara novu ambicioznu srednju klasu koja je voljna da svoju decu šalje na univerzitete.
Evropa je načinila neke skromne korake da povrati svoju konkurentnost u obrazovanju. Na samitu marta 2000. u Lisabonu, lideri EU odredili su cilj da Evropa do 2010. postane najkonkurentnija i najdinamičnija ekonomija zasnovana na znanju, a dve godine kasnije složili su se da u istom roku investicije u istraživanje i razvoj moraju dostići tri odsto BNP.
Tako ambiciozni ciljevi, iako nerealni, mogu imati dobar učinak, i naterati neke države EU da povećaju svoja izdvajanja, dok je sama EU već pokrenula niz obećavajućih planova. Sedmi okvirni program - vredan nekih 50 milijardi evra, što predstavlja povećanje za 40 odsto u odnosu na prethodni - možda je najznačajniji izvor finansiranja za istraživanje i razvoj u EU.
Međutim, EU i vlade država članica moraju učiniti više. Ukupna izdvajanja još uvek su sitna u poređenju sa sredstvima koja su za istraživanje i razvoj namenjena u budžetu SAD, koja su za fiskalnu 2007. dostigla 137 milijardi dolara. Evropski lideri zbog toga suštinski moraju uvećati sredstva za istraživanje prilikom naredne revizije budžeta ove i naredne godine. Iako će glavni finansijski teret biti na državama, sa nivoa EU mogao bi da stigne važan doprinos.
Iznad svega, bez obzira na to što je Evropska komisija nesumnjivo dužna da spreči korupciju i prevare, svaki zahtev za sredstva iz budžeta EU nailazi na preterano tešku proceduru. Eliminisanjem birokratske crvene trake, a Komisija se obavezala da će to učiniti, biće data suštinska podrška istraživačima.
Konačno, Evropa mora dati veći značaj osnovnim istraživanjima. Naravno, naši naučnici moraju odgovoriti na tekuće društvene probleme. Ali ako se osnovna istraživanja zanemaruju, pokušaji da se kroz primenjena istraživanja brzo proizvedu inovacije biće uzaludni. Osnovna istraživanja su prvi organizam u "lancu ishrane" naučnih napora. Evropski istraživački savet, koji treba da odobrava sredstva za istraživanje na osnovu ocene uglednih naučnika, biće važan korak napred, i EU bi trebalo da poveća svoje fondove.
Bivši urednik Fajnenšel tajmsa Ričard Lambert je s Nikom Batlerom u komentaru "Budućnost evropskih univerziteta: renesansa ili propast", koji je objavio londonski Centar za evropske reforme, naveo da su vlade EU zaglavljene u začaranom krugu: "Univerziteti ne mogu dobiti više novca ukoliko se ne reformišu, a ne mogu se reformisati bez više novca."
Danska vlada uspela je da se oslobodi začaranog kruga, tako što je reforme sprovela pre no što se obavezala na uvećanje budžeta. Danski univerziteti su 2003. godine pretvoreni u samoupravne institucije kojima su rukovodile uprave u kojima su dominirali spoljni predstavnici. Vlada je prošle godine ujedinila 12 univerziteta u osam, s namerom da dostigne suštinsku ekonomiju obima, dok je parlament odobrio gotovo 50 odsto veću vladinu potrošnju za istraživanje do 2010. godine.
Slučaj Danske naglašava centralnu ulogu vladinih reformi ukoliko Evropa želi da ispuni ciljeve iz Lisabona. Univerzitet u Kopenhagenu spaja se s Kraljevskim veterinarskim i poljoprivrednim univerzitetom i Danskim univerzitetom farmaceutskih nauka, i postaće najveći univerzitet u Skandinaviji.
Sada nam je namera da postanemo najznačajniji centar za istraživanje zdravlja i života u Evropi, zahvaljujući ujedinjenom znanju oličenom u 5.000 istraživača, odličnoj medicinskoj školi, 11 univerzitetskih bolnica i napretku ka biotehnološkom biznisu u zaštiti životne sredine, u koji su već uključeni tržišni lideri u proizvodnji lekova za dijabetes i u neurološkoj nauci.
Da nismo započeli reformu administracije, to bi verovatno bilo nemoguće. Iskustvo nas je dosad učilo da menadžeri univerziteta ne treba da na rastuću studentsku populaciju odgovaraju povećanjem obima svog posla. Naprotiv, boreći se protiv globalne konkurencije, oni treba da se usredsrede na očuvanje kvaliteta i dostizanje nadmoći u istraživanju i obrazovanju.
Izvor: Danas