Univerzitet u Beogradu(Istorijat univerziteta)

Универзитет je институцијa која се, са пуним правом, сматра једним од највећих доприноса народа Европе светском културном наслеђу.
Порекло Универзитета може се пратити од почетка XIX века, од 1808. године, када је Доситеј Обрадовић основао Велику школу.
Године 1838. основан је у Крагујевцу Лицеј – прво у двогодишњем, а од 1840. године у трогодишњем трајању. Када је 1841. године Лицеј пресељен у Београд, добио је, поред иницијалног Филозофског, и Правно одељење. Природно-техничко одељење основано је 1853. године. На Лицеј су се могли уписати само кандидати који су завршили гимназију.
24. септембра 1863. године донет је Закон о устројству Велике школе, којим је Лицеј трансформисан у Велику школу. Ова установа смештена је у здање које је један од најбогатијих Срба тога времена капетан Миша Анастасијевић поклонио „своме отечеству“, а које се и данас сматра једним од најлепших у Београду. Велика школа је у своме саставу имала три факултета – Филозофски, Правни и Технички. Године 1873. на Филозофском факултету образована су два одсека: Историјско-филолошки и Природно-математички, да би 1896. године тај факултет био реорганизован тако да обухвата четири одсека: Лингвистичко-литерарни, Историјско-географски, Математичко-физички и Хемијско-природњачки. Исте године на Правном факултету су формирана два одсека: Судски и Политичко-економски, а на Техничком факултету три одсека: Грађевински, Механичко-технички и Архитектонски.
Велика школа је имала значајну репутацију, не само у Кнежевини (Краљевини) Србији, него и у европским размерама. Њени најистакнутији наставници школовали су се на водећим иностраним универзитетима, а затим, са катедри Велике школе, одржавали интензивну сарадњу са својим ранијим професорима и колегама.
Почетком 1905. године изгласан је Закон о Универзитету, а Краљ Петар Први је 27. фебруара (12. марта по грегоријанском календару) те године потписао указ о проглашењу овог закона. Закон је зајемчио аутономију Универзитета, прокламујући да су „наставници слободни у излагању своје науке“. У периоду између два светска рата Универзитет у Београду наставио је да се развија. До обнове његовог рада дошло је 1. маја 1919. године. Новим Законом о универзитетима Краљевине Југославије из 1930. године тај орган је преименован у Универзитетски сенат. Већ 1920. године основана су три нова факултета, иначе наведена у Закону о Универзитету из 1905. године – Медицински, Богословски и Пољопривредни, при чему су им додељене посебне зграде. Почетком двадесетих година образовани су Филозофски факултет у Скопљу и Правни факултет у Суботици – оба у саставу Универзитета у Београду. Технички факултет је подељен на пет одсека (Архитектонски, Грађевински, Машинско-електротехнички, Хемијски и Културно-технички и геодетски), а добио је и нову зграду. Године 1932. Пољопривредни факултет је постао Пољопривредно-шумарски, а 1936. основан је Ветеринарски факултет. На Медицинском факултету је 1937. године формиран Фармацеутски одсек. Настава на Правном факултету у школској 1940/41. години започела је у новој згради. Повећање броја факултета праћено је порастом броја наставника и студената: уочи Другог светског рата на њему је радило преко пет стотина наставника и студирало око десет хиљада студената. Универзитет у Београду представљао је најзначајнију академску институцију Краљевине Југославије, средиште научног, образовног и културног живота и центар отпора сваком тоталитаризму. Поред већ поменутих великана, његов високи углед проносили су и Милутин Миланковић, Владимир Ћоровић, Ђорђе Тасић и други.
Универзитет у Београду прекинуо је рад 1941. године, када је земља окупирана од стране немачке војске. После ослобођења, 1945. године, нова комунистичка власт је обновила Универзитет, којом приликом је један број предратних професора из идеолошких разлога удаљен (Тома Живановић, Драгољуб Јовановић, Божидар С. Марковић, Александар Костић и многи други). Бастион демократских идеја и академских слобода у периоду до Другог светског рата, Универзитет у Београду је, као и остали универзитети у ФНРЈ, односно СФРЈ, у послератном раздобљу стављен под строгу политичку контролу. Ако се посматрају промене у структури Универзитета у послератном периоду, запажа се тренд повећања броја факултета. Године 1945. основан је Фармацеутски факултет, док се 1947. од Филозофског факултета одвојио Природно-математички факултет (који ће се 1995. године поделити на Биолошки, Географски, Математички, Физички и Хемијски факултет, као и на Факултет за физичку хемију). Године 1947. Економско-комерцијална висока школа претворена је у Економски факултет. Следеће године Универзитет је подељен на три самосталне организације: Универзитет, Велику медицинску школу и Велику техничку школу. Те године основан је Стоматолошки факултет, а Велика техничка школа поделила се на шест факултета: Архитектонски, Грађевински, Електротехнички, Машински, Технолошки и Рударски. Њима се 1949. године придружио Геолошки факултет, који је 1956. фузионисан са Рударским, поставши Рударско-геолошки факултет. Године 1949. Пољопривредно-шумарски факултет се поделио на Пољопривредни и на Шумарски факултет, а 1952. Православни богословски факултет је актом Владе НР Србије издвојен из састава Универзитета у Београду. Велика медицинска и Велика техничка школа поново су се припојиле Универзитету у Београду 1954. године.
Под окриљем Београдског универзитета образовали су се универзитети у Новом Саду, Нишу, Приштини и Крагујевцу, као и у Титограду (данашња Подгорица). С правом се може констатовати да је Универзитет у Београду био alma mater готово свих универзитета на подручју Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније. Сâм Универзитет у Београду гранао се и даље: 1960. основан је Саобраћајни факултет, а исте године из Филозофског факултета издвојио се Филолошки факултет. Две високе школе су 1968. године претворене у нове факултете – Факултет за физичку културу и Факултет политичких наука. Три године касније, основан је Факултет организационих наука, 1975. Дефектолошки (сада Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију), 1977. Факултет цивилне одбране (сада Факултет безбедности), а 1993. Учитељски факултет. Коначно, 2004. године, поништавањем акта о издвајању из састава Универзитета, Православни богословски факултет је враћен под окриље Универзитета у Београду. Број студената на Универзитету стално се повећавао у послератном периоду. Почетком шездесетих година прошлог века студирало је око 50.000 студената, а у школској 2004/05. години на основним студијама било је уписано укупно 71.683 студената. Од оснивања појединих факултета до почетка школске 2004/05. године, на Универзитету у Београду дипломирало је укупно 322.288 студената. Велики прилив студената био је подстакнут либерализацијом уписа и правом на ванредно студирање. После извесног времена, упис је ограничен уписним квотама за сваки факултет, а право на упис стиче се на основу резултата на квалификационом испиту и успеха у средњој школи. Од краја педесетих година организоване су постдипломске студије за стицање академског назива магистра наука, који је, почев од 1966. године, постао предуслов за пријављивање докторске дисертације. До данас је на Универзитету у Београду стечено 20.707 диплома магистра наука, а одбрањене су 12.073 докторске дисертације. Упоредо са бројем студената на основним и последипломским студијама, повећавао се и број наставног и помоћног наставног особља.
Данас на Универзитету у Београду ради 2.539 наставника (од чега 1.025 редовних професора, 706 ванредних професора и 808 доцената), 2.411 асистената и других сарадника у настави и 2.807 припадника ваннаставног особља. Потпунија оцена о развоју Београдског универзитета не може се дати уколико се не осврнемо на његову улогу у друштвеним збивањима током пола века од ослобођења земље у Другом светском рату. Јуна 1968. године избиле су на Универзитету у Београду студентске демонстрације, у којима је захтевано укидање превеликих социјалних разлика и исказано незадовољство према стању у друштву. Распад СФРЈ и формално успостављање вишестраначког система истакли су Универзитет у Београду у први план политичких борби које су обележиле последњу деценију двадесетог века. Његови наставници и студенти успели су да се пред крај осамдесетих година изборе за законске гаранције аутономије универзитета и академских слобода, али је од сâмог почетка деведесетих за већину на Универзитету постало јасно да Србија касни са транзицијом и да ће због изолације у односу на Европу наступити најтеже последице. Студентске демонстрације у марту 1991. и у јуну 1992. године показале су да је Београдски универзитет најжешћи центар отпора ретроградној и недемократској политици тадашњих власти. Декларација Универзитета у Београду из јуна 1992. године остала је сведочанство о одговорности коју су професори и студенти осећали пред надолазећим трагедијама и интелектуалној храбрости да се велика забринутост благовремено предочи јавности. У јесен 2000. године, међутим, Београдски универзитет је енергично одговорио на изазов пред који је стављен Законом о универзитету из 1998. године. Његови студенти су, као и раније, 5. октобра били у првим редовима демонстрација, којима је, коначно, оборен Милошевићев режим и обезбеђено признавање изборне воље грађана.
Суштински посматрано, аутономија универзитета васпостављена је одмах после 5. октобра 2000. године, а законски је уобличена средином 2002. године, када је усвојен Закон о универзитету, ослоњен на добра искуства закона с почетка деведесетих година. После деценије међународне изолације, Универзитет у Београду се крупним корацима вратио у интернационалну академску заједницу. Примљен је за члана Европске и Међународне асоцијације универзитета, а укључио се и у различите облике међууниверзитетске сарадње (TEMPUS пројекти, UNIADRION иницијатива и сл.). Интензивирана је међународна размена наставника и студената и организоване прве Joint Master студије са Универзитетом La sapienza у Риму и Универзитетом у Сарајеву. Приступањем Србије Болоњском процесу, пред Универзитет је постављен нови изазов: како се организовати да би се, до краја прве деценије XXI века, укључио у јединствени европски академски простор? Београдском универзитету је у јесен 2004. године поверена водећа улога у изради преднацрта Закона о високом образовању. Велики национални подухват укључивања Србије у Европску унију мора бити праћен прилагођавањем њеног система високог образовања захтевима Болоњског процеса, при чему би се концепт пуне мобилности професора и студената, који је данас европска реалност, проширио и на српске универзитете.
Универзитет у Београду је спреман да, у том контексту, задржи и унапреди своју позицију водеће високошколске установе у региону, чувајући оно вредно у својој традицији, због чега је и препознатљив као прави национални бренд, адаптирајући се изазовима новог времена.
Извор: http://www.bg.ac.yu/istorijat.php

Citati Homera Simpsona, doživotnog studenta

Zanimljivosti

Devedesetpetogodišnja Nola Ohs iz Kanzasa najstariji je student na svetu. Nola će, kada bude diplomirala sledećeg meseca, oboriti Ginisov rekord koji je pre nje postavila Mozela Ricardson, koja je sa 90 godina dilomirala žurnalistiku na Univerzitetu Oklahoma.
Nola ističe da nije nameravala da obori rekord. Ona se nakon smrti njenog muža Vernona 1972. godine upisala na koledž, a prošle jeseni i na Univerzitetu "Fort Hays State".
Njena dvadesetjednogodišnja unuka diplomiraće istog dana kada i Nola.
"Koliko još mojih vršnjaka ima priliku da studira sa svojom bakom? Ona je stvarno super i ostali studenti je vole", rekla je Nolina unuka Aleksandra.
"Svi su me prihvatili i osećam se kao jedna od njih. Poštuju me", objasnila je Nola.
"Nola donosi dinamičnost na moja predavanja", rekao je jedan profesor za ovu baku koja ima trojicu sinova, 13 unuka i čak 15 praunuka.

Izvor: (MONDO)

Lista najboljih univerziteta u svetu

Beogradski univerzitet 426, a 174. u Evropi. – Srbija, uz Sloveniju, na listi od 40 zemalja sa visokoškolskim ustanovama među prvih 500. Na svetskoj rang-listi 3000 univerziteta, koji se mogu naći na svetskoj elektronskoj mreži, naš najveći i najstariji – Beogradski univerzitet, zauzeo je – 426. mesto. Na listi 500 evropskih univerziteta koji su najuticajniji na vebu, BU je rangiran pod brojem 174. Od visokoškolskih ustanova sa prostora nekadašnje SFRJ, od našeg je bolji samo Univerzitet u Ljubljani. Tako se Srbija, uz Sloveniju, našla na listi od 40 zemalja koje imaju univerzitete rangirane među 500 najboljih na svetu.
Ovo je samo deo podataka objavljenih na sajtu "Webometrics ranking of world universities", koji inače dva puta u toku godine ažurira liste svetskih visokoškolskih ustanova. Navedeni podaci su za januar 2007. godine, a nove liste biće objavljene u julu.
Treba napomenuti da ove liste nisu sačinjene na osnovu akademskih pokazatelja, kao što su na primer broj i uspeh studenata i profesora, već po osnovu vidljivosti na svetskoj mreži. Rangiranje je prvi put urađeno 2004. godine, uz pomoć četiri najveća svetska pretraživača. Kriterijumi koji se koriste za pravljenje lista su broj, obim, popularnost i uticaj veb-stranica univerziteta i svega onoga što sa jedne visokoškolske ustanove dospe na svetsku mrežu uključujući monografije, izveštaje, pres konferencije, naučne konferencije, teze, seminare, lične strane, digitalne biblioteke i opšte informacije visokoškolskih ustanova, njenih departmana, studenata, diplomaca, istraživača i svih ljudi koji rade na univerzitetu.
Međutim, ovi podaci ne bi trebalo da budu presudni budućim brucošima prilikom izbora fakulteta, ali mogu da budu značajan plus za one visokoškolske ustanove koje su zauzele dobre pozicije, jer pokazuju njihovu otvorenost i predanost savremenim tehnologijama.
Po ovim parametrima, na listi top 3000 univerziteta u svetu, prvih 18 mesta pripalo je američkim visokoškolskim ustanovama – MIT, Stanford, Harvard, Barkli, Pensilvanija Stejt... Procentualno gledano, u svetskom top 100, više od polovine ili 53%, ide na američke univerzitete, drugo mesto je pripalo Nemačkoj (10%), a slede Kanada (8%) i Velika Britanija (6%)
Prvi evropski univerzitet – Kembridž, "zaslužio" je tek 19. mesto i to vrlo diskutabilno iza Teksaškog ili Kalifornijskog univerziteta. Američku dominaciju od sedamdesetak mesta u prvih 100 "kvari" i Univerzitet iz Toronta (23 mesto), Tehnološki institut iz Ciriha (32), Univerzitet Britanske Kolumbije (36), a Oksford (42) je za jedno mesto izgubio bitku od Havajskog univerziteta (41).
Od univerziteta sa prostora bivše SFRJ, najbolje je rangiran Univerzitet iz Ljubljane na 283. mestu. Univerzitet iz Maribora je 708, a Zagrebački univerzitet je 2406. u svetu.
Ove cifre daleko bolje izgledaju na evropskoj listi 500 najboljih visokoškolskih ustanova. Top pet pripadaju Kembridžu, Institutu za tehnologiju u Cirihu, Oksfordu, Edinburgu i Univerzitetu u Oslu. Čuvena Bolonja je na 15. mestu (80. u svetu), Ljubljanski univerzitet je 105, a Beogradski univerzitet je na 174. mestu.
Na listi top 100 za SAD i Kanadu, poređani su: MIT, Stenford, Harvard, Barkli i Pensilvanija Stejt, a top tri Latinske Amerike zauzimaju Nacionalni autonomni univerzitet Meksika (81. u svetu), Univerzitet Sao Paolo (97) i brazilski Universidade Estadual de Campinas (190. na svetu).
Prava slika, međutim, dobija se tek kada se zaviri u nacionalne liste. U Srbiji još nije sprovedena akreditacija fakulteta, tako da su samo taksativno navedena 42 univerziteta i fakulteta sa njihovim sajtovima. Zanimljivo je da na ovom spisku nema Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, ali da ima dva univerziteta na albanskom jeziku – Prištinski i Ilirija.
Fakultet strojarstva i brodogradnje Univerziteta u Zagrebu, najbolje je rangirana visokoškolska ustanova na hrvatskoj listi, sa naznakom da mu je rang u svetu – 1862. Medicinski fakultet Univerziteta u Rijeci je poslednji, a u svetu zauzima 4642. mesto.
Kada je reč o Sloveniji, na njihovoj listi su univerziteti u Ljubljani (283. u svetu), Mariboru (708), Novoj Gorici (4534) i Univerzitet Primorska sa sedištem u Kopru (3842).
Listu, doduše još kraću nego Slovenci, imaju i komšije iz Bosne i Hercegovine. Prvi je Univerzitet iz Sarajeva (2638. na svetu), a drugi Univerzitet u Banjaluci (4308).
Na makedonskoj listi je jedino Univerzitet "Ćirilo i Metodije" iz Skoplja, sa svetskim rangom – 2154.
Lista visokoškolskih ustanova u Švajcarskoj stigla je do broja 36, a ono što upada u oči jeste da gornju polovinu liste čine univerziteti sa francuskog govornog područja, a donju sa nemačkog. Ove visokoškolske ustanove su i dobro rangirane na svetskoj listi. Navešćemo prvih nekoliko mesta na švajcarskoj listi: Tehnološki institut u Cirihu (32), Politehnička škola u Lozani (93), slede univerziteti u Ženevi (110), Cirihu (131), Bernu (207), Bazelu (308), Lozani (465), ...
Ako nam je i jasno kako ne postoji nacionalna lista za Srbiju, gotovo neverovatno zvuči da, barem prema ovom sajtu, ne postoji nacionalno rangiranje ni u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj... Ali zato postoji rangiranje za Rumuniju i njihovih 16 visokoškolskih ustanova. Najbolji je Politehnički univerzitet u Bukureštu, koji je 1195. na svetu. Na drugom mestu je Univerzitet u Bukureštu, koji je na svetskoj rang-listi tek 1243.
Ono što ipak dovodi u sumnju neke od ovih podataka jeste ruska lista visokoškolskih ustanova, od kojih je najpoznatija – Univerzitet Lomonosov iz Moskve, tek na 232. mestu na svetu, iako je poznato da upravo najveći svetski mozgovi današnjice dolaze sa ove visoke škole. Ruska lista ima 100 univerziteta i fakulteta, a posle Lomonosova slede državni univerzitet Novosibirsk (787), Univerzitet u Sankt Peterburgu (834), Moskovski institut fizike i tehnologije (887), ...

Izvor: "Politika", Sandra Dimitrijević

Ciljevi fakulteta

Prvi univerziteti u svetu se pojavljuju još u 12. veku. Prvo su osnivane visoke škole i fakulteti, potom su se oni udruživali u univerzitete. Koncepcija u kom je školski obrazovni sistem vežbaonica poslušnosti u dvadesetom veku postaje neprihvatljiv za većinu zemalja sa društveno uređenim sistemima. Koliko je važno podsticanje kreativnosti i sloboda u naučno istraživačkom radu pokazuje i svetli primer ingenioznog Nikole Tesle, koji je mogao da koristi svoje sposobnosti upravo u tako koncipiranom sistemu. Prvenstveni cilj fakultetskog obrazovanja je da ojača osnovu akademskog istraživanja i da doprinese razvoju države. Problematika sa kojom se suočava naš obrazovni sistem, a samim tim i društveni je nepraktičnost. Naravno u svakom sistemu ima dobrih i loših strana. Recimo kritičari zapadnih obrazovnih sistema smatraju da je sve koncipirano na takav način, da profesija kao što je pravnička i slične postanu mašine za pravljenje novca. Kod nas sa druge strane je prioritetno opšte obrazovanje i teorijski pristup problemima. Opšte obrazovanje i teoretički pristup je od velike važnosti, ali vremenom je načinjena fatalna greška, ova dva koncepta su automatski povezivana sa inteligencijom. Međutim, isključivo reprodukovanje informacija ne podstiče kreativnost, odnosno učenje postaje posvećeno samo sebi, a ne budućnosti. Ljudi su oduvek povezivali smisao za humor sa inteligencijom, i to je umnogome tačno. Dakle, bitan je način na koji se koriste i povezuju informacije, a ne sama količina informacija. To što je neko upoznat sa koliko rudnih bogatstava raspolaže Kongo može, a i ne mora da bude od koristi. Inače funkcionalno korišćenje informacija nije nikakva novina, Spartanci su veoma dobro vladali ovim principom. Rimski senator Plinije Mlađi je rekao: "Čitati mnogo- da, bilo šta- ne!" Pre ili kasnije, svesno ili nesvesno, ljudi vrše selekciju informacija, na koji način to rade, može da im bude od velike koristi ili štete. Sećam se da sam razgovarao sa čovekom koji je postao svetski priznati slikar prvo u inostranstvu, pa tek onda kod nas. Nije završio likovnu akademiju, a talenat za slikanje je otkrio u kasnim tridesetim. Na početku karijere je pokušao da održi izložbu u Beogradu, ali prvo pitanje koje su mu postavljali bilo je:"Da li si završio akademiju?" Odlučio je da okuša sreću u Madridu i prvo pitanje koje su mu tamo postavili bilo je:"Možemo li da vidimo slike?" U tome se i ogleda osnovna razlika između našeg i inostranog sistema obrazovanja. Kventin Tarantino nije završio režiju, ali on zna da pravi filmove, suština nije diploma, već da li znaš nešto da uradiš, ako ne znaš probaj da naučiš. Zanatski pristup školovanju je rešenje i programe treba prilagoditi željama studenata i potrebama tržišta. Takođe, potrebno je obezbediti mogućnost da se studiraju dve struke istovremeno. Prosvetni program treba biti veoma fleksibilan, tako da učenik već na početku srednje škole prepozna svoje afinitete, pa shodno s tim osim obaveznih, može da bira i predmete koji odgovaraju njegovom senzibilitetu. Tako da će mu odabir fakulteta biti logičan nastavak interesovanja i profesionalnog usavršavanja.

Najbolji univerziteti u Evropi i svetu

Univerzitet Harvard (Harvard University) je privatni univerzitet u gradu Cambridgeu SAD. Osnovan godine 1636, Harvard je najstarija akademska institucija koja još uvek deluje u Sjedinjenim Državama. Predstavlja jedan od osam univerziteta koji čine elitni Ivy League.
Institucija je nazvana Harvard College 13.3.1639, prema svom prvom donatoru, mladom svešteniku po imenu John Harvard. Kao osoba koja je diplomirala na Emmanuel Collegeu u Engleskoj, John Harvard oko četiri stotine knjiga iz svoje zbirke ostavlja, kao osnovu za biblioteku budućeg koledža, zajedno s polovinom svog bogatstva koje je iznosilo nekoliko stotina funti. Najstarije službeno spominjanje Harvarda, kao "univerziteta" umesto "koledža", datira iz novog Ustava Massachusettsa iz 1780.
Charles William Eliot je kao predsednik Harvarda u svom mandatu 1869-1909 radikalno izmenio Harvard u moderni istraživački univerzitet. Eliotove reforme su uključivale izborne kurseve, manje razrede i prijemne ispite. Harvardski model je bitno uticao na sistem američkog obrazovanja, i na koledžima i na univerzitetima.
Godine 1999. Radcliffe College, stvoren 1894. kao deo "Harvard Annexa" za žene, formalno se spojio s Univerzitetom Harvard, postavši Radcliffe Institute for Advanced Study.
Zbirka knjiga u Harvardskoj biblioteci sadrži više od 15 miliona primeraka, što je čini četvrtom od pet "mega-biblioteka" na svetu, (ispred British Library, Kongresne biblioteke, francuske Bibliothèque Nationale, a ispred New York Public Library). Harvard raspolaže sa budžetom od 29,2 milijardi $ (2006). Druga je po veličini od svih besprofitnih organizacija, iza Bill & Melinda Gates Foundation).
Harvard se smatra jednim od najelitnijih univerziteta u SAD. Godine 2007. U.S. News & World Report je Harvard rangirao na drugo mesto u SAD, iza Univerziteta Princeton.

Izvor: Wikipedia