Privatni ili državni, pitanje je sad?

Pošto je na ovom blogu postavljeno pitanje da li smatrate da je bolji privatni ili državni univerzitet, ili nije dobar nijedan (a ta opcija vam se najviše svidela) mi smatramo da smo dužni da kažemo naše viđenje tog problema.
Ovo je samo jedno od mnogih mišljenja o ovoj temi, pa ne znači da mora biti isto kao i vaše. Kao neko ko je iskusio i jedan i drugi možda sam i kompetentna da o tome govorim.
O razlici u veličini knjiga i broju vremena provedenom na fakultetu neću ni da govorim, to je očigledno svima. Ono što je pitanje jeste da li je sve to potrebno.Kada u paničnom strahu nabubate 1000 strana za tri nedelje (toliko je otprilike potrebno po mojoj proceni da se izađe na ispit i bude siguran u svoje znanje) da li posle još tri nedelje vama nešto ostane u glavi? Pod uslovom da ste položili to na šta ste izašli, a to nažalost, na državnom fakultetu najmanje zavisi od toga koliko znate. Najviše zavisi od toga koliko su studenata ove godine od njih 2000 odlučili da puste u sledeću. Oko 400, uglavnom, a to se zna pre oktobra. E sad, što onda uopšte primaju sve te ljude? Pa i njima je potreban novac, a oni koji plaćaju godinu daju manje para nego što bi davali da su na privatnom fakultetu.
To je po meni veliki problem, ta gomila ljudi bez početka i kraja. Ako ti možeš normalno da prisustvuješ predavanjima i vežbama i tu, kao što bi trebalo, veći deo posla savladaš, ni te ogromne knjige ne bi bile problem. Problem je kad sedite jedni drugima na glavama, ako uopšte uspete da sednete. Zbog toga jedan plus, sa moje strane, ide privatnim fakultetima. Makar te tretiraju kao ljude, daju ti lepo stolicu da sedneš. Uz male grupe i manje knjige i malo više slobodnog vremena (pošto ne boraviš na fakultetu od jutra do sutra) ne bi trebalo da bilo šta bude problem. I uz normalno, ljudsko ponašanje profesora i dekana koga na državnom fakultetu ni fizički ne vidiš, a o kojoj razmenjenoj reči sa njim neću ni da govorim.
Na privatnom fakultetu se po meni pojavljuje drugi problem tj. tu smo mi studenti u celoj priči nezgodni. Umesto da olakšice u odnosu na državni fakultet cenimo (jer nam omogućavaju da u dvadeset godina živimo onako kako treba da živi neko ko ima dvadeset godina, što znači da imamo vremena i volje da izađemo i družimo se međusobno) mi ih iskorišćavamo. Sami sebi kopamo jamu svojom neozbiljnošću, uglavnom. Kolege sa državnih fakulteta dižu i sebe i te fakultete do nebesa, po principu, ide Bog pa oni. Nemoguće je da su oni toliko dobri kao što je nemoguće da smo mi toliko loši.
I šta sad? Oni sa državnih fakulteta brinu kako će živi, zdravi i normalni da izađu sa njega, a ja razmišljam kako ću da se zaposlim negde kad završim privatni fakultet jer nas bije glas da nemamo pojma ni o čemu za šta smo sami krivi jer izgleda da veliki broj studenata, tih istih privatnih fakulteta, misli apsolutno isto.
Mada se sve svodi na isto, svako ima neki svoj problem, pa sad od toga koliko je pametan, snalažljiv i koliko ima sreće zavisi kako i kada će ga rešiti.
Autor: Iva Kovandzic