ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ
Потребе за „отечественим“ чиновничким кадром с вишом спремом, неопходног државном апарату који се увећавао, пресудно је утицала да идеја о оснивању једне „велике школе“, дуго присутна у главама најумнијих људи српског народа, буде и остварена. Актом кнеза Милоша из јуна 1838. године наложено је било да се „досадашња гимназија на степен Лицеума узвиси“. Тиме је отпочео развојни процес високошколске наставе у Србији. Основни задатак нове школе био је да „веће число отечествене јуности воспитава и пристојно предуговљава за све струке земаљски(х) чиновника“. Образовање младих људи способних да се баве „научним“ и „књижевним“ пословима и оних спремних да по народу распростиру „светлост и просвету“ налазило се тих, првих дана, у другом плану.
У почетку је Лицеј имао физиономију Филозофског факултета. Прве године предавана је филозофија, општа историја, „чиста математика“, статистика, немачки језик, цртање, а почев од 1839. физика, практична геометрија и француски језик. По пресељењу из Крагујевца у Београд (1841), настава је проширена и на правне науке, које су изучаване тек након положене прве и друге године Лицеја. Филозофски одсек је тада, за известан број година, добио форму припремног степена за даље усавршавање на правном одељењу, а касније и на Јстествено-техничком (од 1835), што је утицало на његову стагнацију. Такво стање санкционисали су „Устројеније јавног училишног наставленија“, донето 1844. године, као и „Устројеније Књажевско-сербског Лицеја“, из 1853. године. На Лицеју је, током његовог постојања од 1838. до 1863. године, знања стицало 1205 ученика, од којих је дипломирало 238 (210 правника и 28 осталих). Предавања су држали истакнути професори, школовани на високом школама у Аустрији, Немачкој, Француској ( Јован Стерија Поповић, Јанко Шафарик, Јосиф Панчић, Ђура Даничић и други).
Током педесетих година 19. века створени су најосновнији услови да Лицеј добије форму велике школе а његово филозофско (опште) одељење прерасте у посебан факултет. То се и догодило по свргавању уставобранитељског режима. У оквиру опсежних школских реформи донет је 6. октобра 1863. године „Закон о устројству Велике школе или Академије“, којим је Лицеј „прерастао“ у Велику школу. Велика школа је имала три факултета: Филозофски, Технички и Правни. На Филозофском факултету студиј је трајао три године. Препознатљиву стручно- научну физиономију, сличну оној које су имале високе школе у Европи, настава на Филозофском факултету добила је тек десет година касније ( 1. јануар 1974), формирањем филолошко-историјског и природно-математичког одсека. У наредним деценијама настава на Филозофском факултету досегла је веома висок ниво.
Доношење Закона о Универзитету (12. март 1905), по коме је та институција је постала „највише самоуправно тело за вишу наставу и за обрађивање наука“, означило је квалитативно ново раздобље у развоју високошколске наставе у Србији. Подизање критеријума за избор професора и аутономност Универзитета (слобода универзитетске наставе) утицали су на брзи развој научне мисли. Тај процес био је видан и на Филозофском факултету, институцији која је била задужена да „обрађује“ науку и „спрема стручне раднике на њој“, као и да формира „наставнике за поједине њене гране“, што јој је давало не само наставни већ и научни карактер. У том тренутку, унутар 29 научних грана, на Филозофском факултету је предавано 68 предмета. Динамични развој зауздали су ратови (1912-1918), у којима су уз студенте (погинуло је преко 30% укупног броја студената) темељно страдале и факултетске зграде, библиотеке, лабораторије, семинари. Ангажовани знањем на важним политичким и пропагандним пословимам, значајан допринос одбрани земље дали су и истакнути професори Филозофског факултета Јован Цвијић, Недељко Кашанин, Александар Белић, Богдан Поповић, Никола Вулић и други.
У годинама између два светска рата Филозофски факултет се убрзано научно развијао. Увећан је број наставних група, семинара, научних завода, института, предмета, професора, студената. Његови истакнути професори били су уважени чланови међународне научне заједнице, што је утицало на углед који је факултет уживао у земљи и иностранству. Тај убрзани научни успон „пресекао“ је рат (1941-1945), у чијим је последњим данима запањена зграда „Филозофског факултата.
После четворогодишње паузе Филозофски факултет је још једном, октобра 1945, кренуо из почетка. Наставу су отежавали бројни чиниоци (недовољан број квалификованих професора, идеолошки надзор над науком и наставом, недостатак уџбеника и релевантне литературе, мали број учионица и лабораторија...). Страх и неповерење партије на власти према критичкој интелигенцији најдиректније је утицао на положај који је факултет имао у послератним деценијама. Током 1947. извршена је коначна подела Филозофског факултета на Филозофски и Природно-математички факултет. Развој науке и наставе иницирао је 1960. нову поделу на Филозофски и Филолошки факултет. Догађаји из 1968. породили су дугорочно неповерење и појачани притисак власти на Филозофски факултет, што је водило дугорочном разарању научних језгара на више одељења и катедара (одстрањивање дела професора из наставе и са факултета). Филозофски факултет се 1974. године уселио у своју нову зграду на Студенском тргу. Са протеком година, „стара школа“ је досегла некадашњи научни ниво и повратила углед.