"NAJBOLJI FILM SVIH VREMENA"

Klasik Orsona Velsa iz 1941. godine je verovatno najpoznatiji i najbolje ocenjeni film na svetu. Film prikazuje tragičnu priču o siromašnom detetu koje je otrgnuto iz svog rodnog doma i od svojih roditelja, da bi ga odgojio bankar. Kejn svoju reputaciju stvara kao darežljivi i idealistički pobornik ugroženih ljudi, a svoj egoistični um je usredsredio na političku karijeru, sve dok ti politički snovi nisu postali zasenjeni aferom sa pevačicom. Njegov život postaje pokvaren i na kraju samouništen željom da se ostvari američki san o uspehu, slavi, bogatstvu moći i besmrtnosti. Posle dva neuspela braka i preobražaja u zlovoljno čudovište, svoje poslednje dane provodi sam povučen od sveta i nesrećan u utočištu sopstvenog stvaralaštva- zloslutnom zamku ispunjenom skupocenostima kojima je pokušavao da nadomesti prazninu u životu. Otkriće i otkrovenje misterije života ovog multimilionerskog tajkuna vodi se kroz novinarsku potragu za značenjem jedinstvene reči na samrti: “Rosebud”.
Film je još pre svoje premijere izazvao velike kontraverze, jer je karikirao određene događaje i osobe iz života Vilijama Randolfa Hersta-moćnog novinarskog magnata i izdavača. Mnogi smatraju da je “Ružin pupoljak” odnosno “Rosebud” aluzija na polni organ Herstove ljubavnice, mada postoje i izvori koji navode da je “Rosebud” nadimak njegove majke koja je imala čudno blizak odnos s njegovim poznanikom. U svakom slučaju Herst je u svim svojim novinama i radio stanicama zabranio bilo kakvo pominjanje “Građanina Kejna”, što je rezultiralo finansijskim debaklom filma. Iako nije doživeo komercijalni uspeh sve do kraja drugog svetskog rata, kada je doživeo reizdanje, zadobio je zasluženo, ali odloženo priznanje u Evropi, a zatim i emitovanje na televiziji. Prilično je interesantno da je scenario veoma kompleksan i za današnje pojmove, 5-6 vremenskih linija, nekoliko uglova gledanja na Kejnov život iz perspektive različitih likova. Nominovan je za 9 oskara, a dobio je jednog i to upravo za scenario. U filmu su upotrebljene neke nove tehnike snimanja. Direktor fotografije Greg Toland je koristio tehniku dubokog fokusa- upotrebom različitih objektiva u kombinaciji sa odgovarajućim osvetljenjem, postiže se efekat, da se u filmskim scenama podjednako oštro vide i najudaljeniji i objekti koji su najbliži gledaocu, npr. tablete u krupnom planu iza kojih žena leži u krevetu, a u pozadini Kejn razgovara sa doktorom. Zvučni profil ovoga filma je jedinstven primer u istoriji, muzika je rađena paralelno sa snimanjem(obično se snimi sve, pa kompozitori dodaju zvučni komentar), pa su neke scene, njihov ritam i montiranje bili modifikovani da se vizuelno i auditivno savršeno poklope i nadopunjavaju.
Vels je uveo tehniku zvanu “munjevita montaža” u kojoj se kadrovi vezuju ne logikom priče, već kontinuitetom tona. Jednostavno govoreći, Orson Vels je bio prvi koji je ukomponovao sve do tada najvažnije filmske pravce u “Građanin Kejnu”- nemački ekspresionizam(Fric Lang, Fridrih Murnau), rusku školu montaže(Ejzenštajn,Pudovkin), ali takođe i prvi koji je napravio “film unutar filma” i iskoristio dokumentarnu građu, ne bi li zavarao publiku i unapredio priču. Upravo korišćenje elemenata ekspresionizma i montažne škole, te dokumentarne građe, pomisao na film, odnosno svest filma o samom sebi, dovodi do francuskog novog talasa koji se hrani Velsovim ostvarenjima ili filmovima Hičkoka, Džon Forda, Hoksa i ostalih. Inače, Orson Vels je izjavio da mu je jedina priprema za snimanje bila ta što je skoro 40 puta odgledao film “Poštanska kočija” Džona Forda. Kada su ga pitali šta “Rosebud” predstavlja, rekao je:”To je savršeni simbol Kejnove nesposobnosti da uspostavi ljudski odnos sa drugima ili da voli, kao i uzaludni pokušaji da predmetima ispuni prazninu. Znamo šta je radio i kako je živeo i umro, ali ne možemo znati šta je značio. Kejn je bio krajnje beznačajan ili možda kao stvarnost, dvosmislen i nepouzdan. Potraga za značenjem je ono što film “Građanin Kejn” čini toliko važnim, a ne njegov konačan zaključak”.
Možda nije lako gledati film iz današnjih gotovih matričnih produkcija, pravila koja danas doživljavamo, međutim bitno je istaći da su ona ogromnim delom postavljena na bazi Kejna. Za Orsona Velsa je film igra i tako se i ponašao, istraživao je, ali nije ostao na eksperimentu, već je postavio nove definicije.