JAGELONSKI UNIVERZITET

Јагелонски универзитет (пољ. „Uniwersytet Jagielloński“) је пољски универзитет у Кракову. Настао је 1364. године под Казимиром III Великим, под именом „Краковска академија“ (пољ. „Akademia Krakowska“), те представља други најстарији универзитет у централној Европи, након прашког Карловог универзитета, а представља и један од најстаријих универзитета у цијелој Европи. Данашњи назив „Јагелонски универзитет“, добио је 1817. године у част Јагелонске династије пољских краљева[1]. 2006. године „Тајмс“ је оцијенио овај универзитет као најбољи пољски универзитет.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Чувене личности у вези са универзитетом
Свети Јован Канције (1390-1473), учењак и богослов
Јан Длугош (1415-1480), историчар
Лаурентије Корвин (1465-1527), хуманиста, предавач на универзитету
Никола Коперник (1473-1543), ширио хелиоцентричку теорију
Јан Кохановски (1530-1584), пјесник, један од зачетника пољског књижевног језика
Иво Андрић, књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност
Јозеф Циранкевич (1911-1989), комуниста, премиер Пољске од 1947. до 1970.
Папа Јован Павле II
Збигњев Чајковски, „отац пољске школе мачевања“
Станислав Лем (1921-2006), писац
Вислава Шимборска (1923-), пјесникиња, добитница Нобелове награде за књижевност
Норман Дејвис (1939-), британски историчар
Кшиштоф Зануси (1939-), режисер

Izvor: Wikipedia