Privatni ili državni, pitanje je sad?

Pošto je na ovom blogu postavljeno pitanje da li smatrate da je bolji privatni ili državni univerzitet, ili nije dobar nijedan (a ta opcija vam se najviše svidela) mi smatramo da smo dužni da kažemo naše viđenje tog problema.
Ovo je samo jedno od mnogih mišljenja o ovoj temi, pa ne znači da mora biti isto kao i vaše. Kao neko ko je iskusio i jedan i drugi možda sam i kompetentna da o tome govorim.
O razlici u veličini knjiga i broju vremena provedenom na fakultetu neću ni da govorim, to je očigledno svima. Ono što je pitanje jeste da li je sve to potrebno.Kada u paničnom strahu nabubate 1000 strana za tri nedelje (toliko je otprilike potrebno po mojoj proceni da se izađe na ispit i bude siguran u svoje znanje) da li posle još tri nedelje vama nešto ostane u glavi? Pod uslovom da ste položili to na šta ste izašli, a to nažalost, na državnom fakultetu najmanje zavisi od toga koliko znate. Najviše zavisi od toga koliko su studenata ove godine od njih 2000 odlučili da puste u sledeću. Oko 400, uglavnom, a to se zna pre oktobra. E sad, što onda uopšte primaju sve te ljude? Pa i njima je potreban novac, a oni koji plaćaju godinu daju manje para nego što bi davali da su na privatnom fakultetu.
To je po meni veliki problem, ta gomila ljudi bez početka i kraja. Ako ti možeš normalno da prisustvuješ predavanjima i vežbama i tu, kao što bi trebalo, veći deo posla savladaš, ni te ogromne knjige ne bi bile problem. Problem je kad sedite jedni drugima na glavama, ako uopšte uspete da sednete. Zbog toga jedan plus, sa moje strane, ide privatnim fakultetima. Makar te tretiraju kao ljude, daju ti lepo stolicu da sedneš. Uz male grupe i manje knjige i malo više slobodnog vremena (pošto ne boraviš na fakultetu od jutra do sutra) ne bi trebalo da bilo šta bude problem. I uz normalno, ljudsko ponašanje profesora i dekana koga na državnom fakultetu ni fizički ne vidiš, a o kojoj razmenjenoj reči sa njim neću ni da govorim.
Na privatnom fakultetu se po meni pojavljuje drugi problem tj. tu smo mi studenti u celoj priči nezgodni. Umesto da olakšice u odnosu na državni fakultet cenimo (jer nam omogućavaju da u dvadeset godina živimo onako kako treba da živi neko ko ima dvadeset godina, što znači da imamo vremena i volje da izađemo i družimo se međusobno) mi ih iskorišćavamo. Sami sebi kopamo jamu svojom neozbiljnošću, uglavnom. Kolege sa državnih fakulteta dižu i sebe i te fakultete do nebesa, po principu, ide Bog pa oni. Nemoguće je da su oni toliko dobri kao što je nemoguće da smo mi toliko loši.
I šta sad? Oni sa državnih fakulteta brinu kako će živi, zdravi i normalni da izađu sa njega, a ja razmišljam kako ću da se zaposlim negde kad završim privatni fakultet jer nas bije glas da nemamo pojma ni o čemu za šta smo sami krivi jer izgleda da veliki broj studenata, tih istih privatnih fakulteta, misli apsolutno isto.
Mada se sve svodi na isto, svako ima neki svoj problem, pa sad od toga koliko je pametan, snalažljiv i koliko ima sreće zavisi kako i kada će ga rešiti.
Autor: Iva Kovandzic

Да ли сте знали да...

 Нобелову награду нису добили, иако су за њу били номиновани: Ана Ахматова, Хорхе Амадо, Антонен Арто, Жорж Батај, Морис Бланшо, Хорхе Луис Борхес, Бертолт Брехт, Паул Челан, Рене Шар, Антон Чехов, Јозеф Конрад, Хулио Кортазар, Жак Дерида, Теодор Драјзер, Лион Фојтхвангер, Роберт Фрост, Ханс-Георг Гадамер, Грејам Грин, Олдус Хаксли, Хенрик Ибзен, Џејмс Џојс, Никос Казацакис, Артур Кестлер, Дејвид Херберт Лоренс, Вилијам Самерсет Мом, Шандор Марај, Артур Милер, Алберто Моравија, Роберт Мусил, Владимир Набоков, Џорџ Орвел, Фернандо Песоа, Езра Паунд, Марсел Пруст, Дејвид Селинџер, Гертруда Стајн, Волас Стивенс, Лав Толстој, Арнолд Тојнби, Марина Цветајева, Марк Твен, Франц Верфел, Торнтон Вајлдер, Тенеси Вилијамс и Вирџинија Вулф.
Интересантан је податак да не постоји Нобелова награда за математику.Сматра се да није увео награду за математику јер га је жена(коју је запросио, што је она одбила) варала с познатим математичарем, за којег се верује да је био Магнус Густав Митаг-Лефлер.

JAGELONSKI UNIVERZITET

Јагелонски универзитет (пољ. „Uniwersytet Jagielloński“) је пољски универзитет у Кракову. Настао је 1364. године под Казимиром III Великим, под именом „Краковска академија“ (пољ. „Akademia Krakowska“), те представља други најстарији универзитет у централној Европи, након прашког Карловог универзитета, а представља и један од најстаријих универзитета у цијелој Европи. Данашњи назив „Јагелонски универзитет“, добио је 1817. године у част Јагелонске династије пољских краљева[1]. 2006. године „Тајмс“ је оцијенио овај универзитет као најбољи пољски универзитет.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Казимир III Велики је, за вријеме своје владавине, схватио да је народу потребан слој образованих људи, нарочито правника, који би одржавали судове и канцеларије и кодифицирали закон. Његов труд је на крају уродио плодом 1364. године, када је Папа Урбан V одобрио отварање Краковске академије.

Развој универзитета је касније био закочен смрћу краља Казимира, да би поново почео са радом 1400. године, под управом краља Владислава II Јагела и његове супруге Јадвиге. Краљица је поклонила сав свој накит за развој академије, која је тако могла да прими 203 студента. Факултети за астрономију, право и теологију су привукли бројне познате учењаке, попут Станислава од Скалбмирца, Павела Влодковица, Јана од Глогова и Алберта Бруджевског, који је од 1491. до 1495. године био један од учитеља Николе Коперника.

Краковски универзитет је током свом постојања примио на хиљаде студената из Пољске, Литваније, Русије, Мађарске, Бохемије, Њемачке и Шпаније. Током друге средине 15. вијека, преко 40% студената универзитета није било из Пољске. Током неколико вијекова, скоро цјелокупна пољска интелектуална елита је знање стекла на овом универзитету.

Први ректор универзитета универзитета је био Пјотр Виш, а први професори су били Чеси, Нијемци и Пољаци, од којих су многи дошли са универзитета „Чарлс“ из Прага. Од свих студената, отприлике трећина су били Пољаци.

Споменик Николи Копернику, поред Колегијума новума („новог факултета“) Јагелонског универзитетаДо 1520. године, Констанцо Кларети и Венцел фон Хиршберг су већ били увели изучавање грчког језика, а уведено је било и изучавање хебрејског језика.

Златна ера Краковске академије је била у периоду пољске ренесансе, између 1500. и 1535. године, када је у првих 10 година тог периода универзитет похађало 3215 студената. Како је послије глас универзитета опадао, тај највећи број није премашен све до касног 18. вијека.

Године 1846, након Краковског устанка, читав Краков, укључујући и универзитет, је потпао под власт Аустријског царства. Универзитет је замало био затворен, али га је тадашњи цар Аустрије Фердинанд I спасио специјалним декретом о одржавању универзитета. 1887. године су додате и нове зграде, попут Колегијума новума. Данас су управо у Колегијуму новуму смјештене канцеларије ректора и декана универзитета.

У периоду од 2000. године до данас, у току је градња новог, такозваног „трећег“ комплекса зграда, чији је завршетак заказан за 2009. годину.


Чувене личности у вези са универзитетом
Свети Јован Канције (1390-1473), учењак и богослов
Јан Длугош (1415-1480), историчар
Лаурентије Корвин (1465-1527), хуманиста, предавач на универзитету
Никола Коперник (1473-1543), ширио хелиоцентричку теорију
Јан Кохановски (1530-1584), пјесник, један од зачетника пољског књижевног језика
Иво Андрић, књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност
Јозеф Циранкевич (1911-1989), комуниста, премиер Пољске од 1947. до 1970.
Папа Јован Павле II
Збигњев Чајковски, „отац пољске школе мачевања“
Станислав Лем (1921-2006), писац
Вислава Шимборска (1923-), пјесникиња, добитница Нобелове награде за књижевност
Норман Дејвис (1939-), британски историчар
Кшиштоф Зануси (1939-), режисер

Izvor: Wikipedia

MIT

MIT je skraćenica za Institut tehnologije Masačusetsa (engl. Massachusetts Institute of Technology, MIT) privatni istraživački univerzitet u Kembridžu (deo Bostona) u američkoj državi Masačusets. MIT se sastoji iz 5 škola i jednog koledža sa 32 akademska odseka. Rad univerziteta se bazira na naučnom i tehničkom istraživanju.

MIT je osnovao Vilijam Barton Rodžers 1861. kao prirodnu podršku nagloj industrijalizaciji SAD-a. Institut je podsećao na nemačke i francuske politehničke akademije, ali se MIT isticao upotrebom eksperimenata u nastavi (princip: „nauči radeći“).

Za vreme Drugog svetskog rata stručnjaci MIT-a su doprineli razvoju računara, radara i inercijalnog navođenja za vojne svrhe. Posle rata MIT je proširio svoje delatnosti na društvene nauke (ekonomija, lingvistika, menadžment).

Količina novca koju MIT dobija i troši na naučna istraživanja je među najvećima od svih univerziteta u SAD (9,98 milijardi dolara 2007.).[1]

Na MIT-u trenutno radi 998 predavača, a studira 4.127 studenata i 6.126 poslediplomaca.

Nobelovu nagradu je osvojilo 26 bivših studenata MIT-a, 26 profesora i 15 drugih istraživača (ukupno 64 - neki profesori su bili i studenti MIT-a).
Izvor: Wikipedia

DOSITEJ OBRADOVIĆ

Po pravilu veliki ljudi, pa i učitelji, potiču iz sirotinjskih porodica i malih mjesta. Dokaz za to je i Dositej Obradović. Sav životni put, od Temišvara, preko Hopova, Dalmatinske zagore, Male Azije, Halea, Beča, Pariza, Londona, Trsta, pa do susreta sa Karađorđem, Dositej je posvećivao sopstvenom obrazovanju i obrazovanju svog naroda. Učiteljski duh u njemu vodio ga je stalno naprijed. Kroz trnje do zvijezda. On vrši preobražaj u načinu mišljenja širokog kruga čitalaca, a duh njegovih knjiga postaje pokretačka snaga nove kulture. Stvorio je cijelu školu u srpskoj kulturi i za nju učinio više nego iko prije njega. Svojim idejama, djelima i kritičkim principima ostao je živo prisutan sve do danas – svuda gdje su potrebni „brat naš razum i sestra pamet“. „Zatrovan“ knjigama otkrivao je novi svijet i novi život. Život u manastiru Hopovo među kaluđerima otkriva mu surovu stvarnost, jer se njegovi ideali sukobljavaju sa realnošću i surovošću svakodnevnog života. Za to vrijeme i za svoju okolinu bio je izuzetno pismen i učen. I sveštenici i kaluđeri nisu umjeli ni da čitaju ni da pišu kao on. Tajno napušta taj svijet i kreće na put u nepoznato. Na tim putovanjima upoznaje totalnu zaostalost i nepismenost svog naroda. Vjerovanje u vampire i vukodlake. Neznanje na svakom koraku praćeno bijedom. Ne samo da mnogo čita i putuje, već izučava i jezike da bi proširio svoje vidike i svoje znanje. Nakon dvadeset godina putovanja po svijetu nakon bjekstva iz Hopova nađe se u Haleu najpoznatijem univerzitetu u Evropi. Tu odlučuje da se rastane i sa mantijom i sa starim načinom života. Tu počinje novi život u novom okruženju mladih ljudi koji teže ka nauci. Tu upoznaje novi svijet knjiga i književnosti. Odbacuje religiozne knjige koje zaglupljuju i prevodi i štampa knjiga koje će njegov narod čitati, razumjeti i novi svijet otkriti. Postaje onaj pravi narodni učitelj. On taj projekat najavljuje u „Sovjetima zdravog razuma“ i kaže da će njegove knjige biti pisane čisto srpski da ih mogu razumjeti svi srpski sinovi i kćeri. Činio je sve za prosvešćenije junosti. Iskazuje jednu revolucionarnu pedagošku misao. On piše:

Ne bojte se naroda! Miliji ćete, draži i časniji narodu biti kada mu otvorite oči uma i kada ga prosvetite.

Dositej strpljivo i argumentovano pokazuje i dokazuje kakve su prednosti prosvjećenog i učenog čovjeka u životu i šta se dobija usvajanjem novih znanja. Posebno je isticao značaj knjige i njene uloga u životu. Zajedno sa čitaocima traži ono što je najbolje. U tom traganju za boljim navlači mržnju crkvene hijerarhije, jer piše:

Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji’ velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati ako čedu doveka zvona lupati.

Dositej se zalaže za školovanje svih bez obzira na društveni položaj, uzrast i pol. Posebno ističe potrebu školovanja ženske djece, te piše:

Nek se ne uzda jedan narod nikad doveka k prosvešteniju razuma doći u kojemu žene prostoti i varvarstvu ostaju.

Svoje učiteljovanje i prosvjetiteljsko djelovanje Dositej je ostvarivao kroz niz formi i oblika. Prije svega književnost, strana i naša, basne sa naravoučenijem, mudre izreke, a kruna svega je osnivanje i otvaranje Velike škole u Beogradu koja će postati temelj Beogradskog univerziteta. Uz sve to postaje i prvi ministar prosvjete u Karađorđevoj Srbiji. Koliko je Dositej bio mudar i dalekovid pokazaće i u čuvenoj pjesmi. Pjesna na insurekciju serbijanova, napisanoj 1804. godine i posvećenoj Vojevodi gospodinu Georgiju Petroviču. Za Srbe i Srbiju je aktuelna i danas, jer:

Vostani Serbije!
Davno si zaspala.
U mraku ležala
Sada se probudi
I Serbije vozbudi!

To je i njegova prethodnica povratku u Beograd 1807. godine. Uz Karađorđevu saglasnost i veliku pomoć Dositej će otvoriti, 1808. godine u Beogradu prvu Veliku školu, koja će označiti početak visokoškolskog školovanja mladih u Srbiji. Okuplja mlade i školovane profesore u Evropi koji postaju predavači.

Jedan od mladih ljudi, koji traži znanje u Velikoj školi, bio je i budući reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić. Dositej poziva obrazovane Srbe iz svijeta i traži pomoć, da pomognu srpskom narodu u širenju pismenosti i kulture, tvrdeći da je to isto toliko važno kao i bitka na bojnom polju. U svemu tome imao je jednog vrlo uticajnog istomišljenika – Karađorđa. O tome jedan savremenik je zapisao:

Kada bi Karađorđe ujutru izlazio, on bi pošao sa svima vojvodama, koji bi ga pratili u Narodno učilište od njega zavedeno, a urađeno od Dositeja. Tu bi kratkom svojom rječju preporučivao učenoj mladeži da prilježno uči. „Vidite li, govoraše, mi imamo dovoljno mašina za odbranu Srbije, ali nedovoljno veštih ljudi za upravljanje… Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku drukčije bi sada stajala… Slušajte vaše učitelje i poštujte ih; ja njih ne razlikujem od mojih vojvoda.“

Uskoro je Dositej postavljen za direktora svih škola u Srbiji, pa je zato imao potrebe i prilike da putuje po zemlji, da još bolje upozna i prilike i narod, da uređuje odnose između vlasti i učitelja, da pronalazi pismene ljude i da ih upućuje na prava mjesta. Sve ga je to radovalo, jer je uvijek želio da širi pismenost i obrazovanje. Koliko je Karađorđe poštovao i cijenio Dositeja pokazuje i to što mu je povjerio da uči njegove sinove. Dva velikana potpuno su se razumjevala u shvatanju potrebe širenja kulture i obrazovanja.

Kad danas i ovdje razmišljamo o Dositejevom pedagoškom djelovanju jedini zaključak je da je on bio učiteljski div koji je, prije dvije stotine godina unosio evropski duh i evropske vrijednosti u zaostalu i nepismenu Srbiju. Uređivao je Srbiju po modernim načelima savremenoga svijeta. Zalagao se i za slobodnu i ekonomski jaku Srbiju. Sav je život posvetio rodu srpskom i rodu svom, te zemlji djedova svojih. Takav je bio prvi ministar prosvjete slobodne Srbije. Mnogo čitao, učio, pisao i na narod sve to prenosio. Dositej je bio prvi kulturni ministar prosvjete. U posljednjih dvije stotine godina to se ne bi moglo reći za srpske ministre prosvjete. Prije svega odvojili su se od naroda, od učitelja i škola, a i od knjiga, te ne pamte kada su knjigu čitali. Dositej je ostao ministar za pamćenje, kao što je Vuk ostao kao reformator srpskog jezika.


Vostani Serbije!
Davno si zaspala.





 
 

"NAJBOLJI FILM SVIH VREMENA"

Klasik Orsona Velsa iz 1941. godine je verovatno najpoznatiji i najbolje ocenjeni film na svetu. Film prikazuje tragičnu priču o siromašnom detetu koje je otrgnuto iz svog rodnog doma i od svojih roditelja, da bi ga odgojio bankar. Kejn svoju reputaciju stvara kao darežljivi i idealistički pobornik ugroženih ljudi, a svoj egoistični um je usredsredio na političku karijeru, sve dok ti politički snovi nisu postali zasenjeni aferom sa pevačicom. Njegov život postaje pokvaren i na kraju samouništen željom da se ostvari američki san o uspehu, slavi, bogatstvu moći i besmrtnosti. Posle dva neuspela braka i preobražaja u zlovoljno čudovište, svoje poslednje dane provodi sam povučen od sveta i nesrećan u utočištu sopstvenog stvaralaštva- zloslutnom zamku ispunjenom skupocenostima kojima je pokušavao da nadomesti prazninu u životu. Otkriće i otkrovenje misterije života ovog multimilionerskog tajkuna vodi se kroz novinarsku potragu za značenjem jedinstvene reči na samrti: “Rosebud”.
Film je još pre svoje premijere izazvao velike kontraverze, jer je karikirao određene događaje i osobe iz života Vilijama Randolfa Hersta-moćnog novinarskog magnata i izdavača. Mnogi smatraju da je “Ružin pupoljak” odnosno “Rosebud” aluzija na polni organ Herstove ljubavnice, mada postoje i izvori koji navode da je “Rosebud” nadimak njegove majke koja je imala čudno blizak odnos s njegovim poznanikom. U svakom slučaju Herst je u svim svojim novinama i radio stanicama zabranio bilo kakvo pominjanje “Građanina Kejna”, što je rezultiralo finansijskim debaklom filma. Iako nije doživeo komercijalni uspeh sve do kraja drugog svetskog rata, kada je doživeo reizdanje, zadobio je zasluženo, ali odloženo priznanje u Evropi, a zatim i emitovanje na televiziji. Prilično je interesantno da je scenario veoma kompleksan i za današnje pojmove, 5-6 vremenskih linija, nekoliko uglova gledanja na Kejnov život iz perspektive različitih likova. Nominovan je za 9 oskara, a dobio je jednog i to upravo za scenario. U filmu su upotrebljene neke nove tehnike snimanja. Direktor fotografije Greg Toland je koristio tehniku dubokog fokusa- upotrebom različitih objektiva u kombinaciji sa odgovarajućim osvetljenjem, postiže se efekat, da se u filmskim scenama podjednako oštro vide i najudaljeniji i objekti koji su najbliži gledaocu, npr. tablete u krupnom planu iza kojih žena leži u krevetu, a u pozadini Kejn razgovara sa doktorom. Zvučni profil ovoga filma je jedinstven primer u istoriji, muzika je rađena paralelno sa snimanjem(obično se snimi sve, pa kompozitori dodaju zvučni komentar), pa su neke scene, njihov ritam i montiranje bili modifikovani da se vizuelno i auditivno savršeno poklope i nadopunjavaju.
Vels je uveo tehniku zvanu “munjevita montaža” u kojoj se kadrovi vezuju ne logikom priče, već kontinuitetom tona. Jednostavno govoreći, Orson Vels je bio prvi koji je ukomponovao sve do tada najvažnije filmske pravce u “Građanin Kejnu”- nemački ekspresionizam(Fric Lang, Fridrih Murnau), rusku školu montaže(Ejzenštajn,Pudovkin), ali takođe i prvi koji je napravio “film unutar filma” i iskoristio dokumentarnu građu, ne bi li zavarao publiku i unapredio priču. Upravo korišćenje elemenata ekspresionizma i montažne škole, te dokumentarne građe, pomisao na film, odnosno svest filma o samom sebi, dovodi do francuskog novog talasa koji se hrani Velsovim ostvarenjima ili filmovima Hičkoka, Džon Forda, Hoksa i ostalih. Inače, Orson Vels je izjavio da mu je jedina priprema za snimanje bila ta što je skoro 40 puta odgledao film “Poštanska kočija” Džona Forda. Kada su ga pitali šta “Rosebud” predstavlja, rekao je:”To je savršeni simbol Kejnove nesposobnosti da uspostavi ljudski odnos sa drugima ili da voli, kao i uzaludni pokušaji da predmetima ispuni prazninu. Znamo šta je radio i kako je živeo i umro, ali ne možemo znati šta je značio. Kejn je bio krajnje beznačajan ili možda kao stvarnost, dvosmislen i nepouzdan. Potraga za značenjem je ono što film “Građanin Kejn” čini toliko važnim, a ne njegov konačan zaključak”.
Možda nije lako gledati film iz današnjih gotovih matričnih produkcija, pravila koja danas doživljavamo, međutim bitno je istaći da su ona ogromnim delom postavljena na bazi Kejna. Za Orsona Velsa je film igra i tako se i ponašao, istraživao je, ali nije ostao na eksperimentu, već je postavio nove definicije.

Univerzitet u Beogradu(Istorijat univerziteta)

Универзитет je институцијa која се, са пуним правом, сматра једним од највећих доприноса народа Европе светском културном наслеђу.
Порекло Универзитета може се пратити од почетка XIX века, од 1808. године, када је Доситеј Обрадовић основао Велику школу.
Године 1838. основан је у Крагујевцу Лицеј – прво у двогодишњем, а од 1840. године у трогодишњем трајању. Када је 1841. године Лицеј пресељен у Београд, добио је, поред иницијалног Филозофског, и Правно одељење. Природно-техничко одељење основано је 1853. године. На Лицеј су се могли уписати само кандидати који су завршили гимназију.
24. септембра 1863. године донет је Закон о устројству Велике школе, којим је Лицеј трансформисан у Велику школу. Ова установа смештена је у здање које је један од најбогатијих Срба тога времена капетан Миша Анастасијевић поклонио „своме отечеству“, а које се и данас сматра једним од најлепших у Београду. Велика школа је у своме саставу имала три факултета – Филозофски, Правни и Технички. Године 1873. на Филозофском факултету образована су два одсека: Историјско-филолошки и Природно-математички, да би 1896. године тај факултет био реорганизован тако да обухвата четири одсека: Лингвистичко-литерарни, Историјско-географски, Математичко-физички и Хемијско-природњачки. Исте године на Правном факултету су формирана два одсека: Судски и Политичко-економски, а на Техничком факултету три одсека: Грађевински, Механичко-технички и Архитектонски.
Велика школа је имала значајну репутацију, не само у Кнежевини (Краљевини) Србији, него и у европским размерама. Њени најистакнутији наставници школовали су се на водећим иностраним универзитетима, а затим, са катедри Велике школе, одржавали интензивну сарадњу са својим ранијим професорима и колегама.
Почетком 1905. године изгласан је Закон о Универзитету, а Краљ Петар Први је 27. фебруара (12. марта по грегоријанском календару) те године потписао указ о проглашењу овог закона. Закон је зајемчио аутономију Универзитета, прокламујући да су „наставници слободни у излагању своје науке“. У периоду између два светска рата Универзитет у Београду наставио је да се развија. До обнове његовог рада дошло је 1. маја 1919. године. Новим Законом о универзитетима Краљевине Југославије из 1930. године тај орган је преименован у Универзитетски сенат. Већ 1920. године основана су три нова факултета, иначе наведена у Закону о Универзитету из 1905. године – Медицински, Богословски и Пољопривредни, при чему су им додељене посебне зграде. Почетком двадесетих година образовани су Филозофски факултет у Скопљу и Правни факултет у Суботици – оба у саставу Универзитета у Београду. Технички факултет је подељен на пет одсека (Архитектонски, Грађевински, Машинско-електротехнички, Хемијски и Културно-технички и геодетски), а добио је и нову зграду. Године 1932. Пољопривредни факултет је постао Пољопривредно-шумарски, а 1936. основан је Ветеринарски факултет. На Медицинском факултету је 1937. године формиран Фармацеутски одсек. Настава на Правном факултету у школској 1940/41. години започела је у новој згради. Повећање броја факултета праћено је порастом броја наставника и студената: уочи Другог светског рата на њему је радило преко пет стотина наставника и студирало око десет хиљада студената. Универзитет у Београду представљао је најзначајнију академску институцију Краљевине Југославије, средиште научног, образовног и културног живота и центар отпора сваком тоталитаризму. Поред већ поменутих великана, његов високи углед проносили су и Милутин Миланковић, Владимир Ћоровић, Ђорђе Тасић и други.
Универзитет у Београду прекинуо је рад 1941. године, када је земља окупирана од стране немачке војске. После ослобођења, 1945. године, нова комунистичка власт је обновила Универзитет, којом приликом је један број предратних професора из идеолошких разлога удаљен (Тома Живановић, Драгољуб Јовановић, Божидар С. Марковић, Александар Костић и многи други). Бастион демократских идеја и академских слобода у периоду до Другог светског рата, Универзитет у Београду је, као и остали универзитети у ФНРЈ, односно СФРЈ, у послератном раздобљу стављен под строгу политичку контролу. Ако се посматрају промене у структури Универзитета у послератном периоду, запажа се тренд повећања броја факултета. Године 1945. основан је Фармацеутски факултет, док се 1947. од Филозофског факултета одвојио Природно-математички факултет (који ће се 1995. године поделити на Биолошки, Географски, Математички, Физички и Хемијски факултет, као и на Факултет за физичку хемију). Године 1947. Економско-комерцијална висока школа претворена је у Економски факултет. Следеће године Универзитет је подељен на три самосталне организације: Универзитет, Велику медицинску школу и Велику техничку школу. Те године основан је Стоматолошки факултет, а Велика техничка школа поделила се на шест факултета: Архитектонски, Грађевински, Електротехнички, Машински, Технолошки и Рударски. Њима се 1949. године придружио Геолошки факултет, који је 1956. фузионисан са Рударским, поставши Рударско-геолошки факултет. Године 1949. Пољопривредно-шумарски факултет се поделио на Пољопривредни и на Шумарски факултет, а 1952. Православни богословски факултет је актом Владе НР Србије издвојен из састава Универзитета у Београду. Велика медицинска и Велика техничка школа поново су се припојиле Универзитету у Београду 1954. године.
Под окриљем Београдског универзитета образовали су се универзитети у Новом Саду, Нишу, Приштини и Крагујевцу, као и у Титограду (данашња Подгорица). С правом се може констатовати да је Универзитет у Београду био alma mater готово свих универзитета на подручју Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније. Сâм Универзитет у Београду гранао се и даље: 1960. основан је Саобраћајни факултет, а исте године из Филозофског факултета издвојио се Филолошки факултет. Две високе школе су 1968. године претворене у нове факултете – Факултет за физичку културу и Факултет политичких наука. Три године касније, основан је Факултет организационих наука, 1975. Дефектолошки (сада Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију), 1977. Факултет цивилне одбране (сада Факултет безбедности), а 1993. Учитељски факултет. Коначно, 2004. године, поништавањем акта о издвајању из састава Универзитета, Православни богословски факултет је враћен под окриље Универзитета у Београду. Број студената на Универзитету стално се повећавао у послератном периоду. Почетком шездесетих година прошлог века студирало је око 50.000 студената, а у школској 2004/05. години на основним студијама било је уписано укупно 71.683 студената. Од оснивања појединих факултета до почетка школске 2004/05. године, на Универзитету у Београду дипломирало је укупно 322.288 студената. Велики прилив студената био је подстакнут либерализацијом уписа и правом на ванредно студирање. После извесног времена, упис је ограничен уписним квотама за сваки факултет, а право на упис стиче се на основу резултата на квалификационом испиту и успеха у средњој школи. Од краја педесетих година организоване су постдипломске студије за стицање академског назива магистра наука, који је, почев од 1966. године, постао предуслов за пријављивање докторске дисертације. До данас је на Универзитету у Београду стечено 20.707 диплома магистра наука, а одбрањене су 12.073 докторске дисертације. Упоредо са бројем студената на основним и последипломским студијама, повећавао се и број наставног и помоћног наставног особља.
Данас на Универзитету у Београду ради 2.539 наставника (од чега 1.025 редовних професора, 706 ванредних професора и 808 доцената), 2.411 асистената и других сарадника у настави и 2.807 припадника ваннаставног особља. Потпунија оцена о развоју Београдског универзитета не може се дати уколико се не осврнемо на његову улогу у друштвеним збивањима током пола века од ослобођења земље у Другом светском рату. Јуна 1968. године избиле су на Универзитету у Београду студентске демонстрације, у којима је захтевано укидање превеликих социјалних разлика и исказано незадовољство према стању у друштву. Распад СФРЈ и формално успостављање вишестраначког система истакли су Универзитет у Београду у први план политичких борби које су обележиле последњу деценију двадесетог века. Његови наставници и студенти успели су да се пред крај осамдесетих година изборе за законске гаранције аутономије универзитета и академских слобода, али је од сâмог почетка деведесетих за већину на Универзитету постало јасно да Србија касни са транзицијом и да ће због изолације у односу на Европу наступити најтеже последице. Студентске демонстрације у марту 1991. и у јуну 1992. године показале су да је Београдски универзитет најжешћи центар отпора ретроградној и недемократској политици тадашњих власти. Декларација Универзитета у Београду из јуна 1992. године остала је сведочанство о одговорности коју су професори и студенти осећали пред надолазећим трагедијама и интелектуалној храбрости да се велика забринутост благовремено предочи јавности. У јесен 2000. године, међутим, Београдски универзитет је енергично одговорио на изазов пред који је стављен Законом о универзитету из 1998. године. Његови студенти су, као и раније, 5. октобра били у првим редовима демонстрација, којима је, коначно, оборен Милошевићев режим и обезбеђено признавање изборне воље грађана.
Суштински посматрано, аутономија универзитета васпостављена је одмах после 5. октобра 2000. године, а законски је уобличена средином 2002. године, када је усвојен Закон о универзитету, ослоњен на добра искуства закона с почетка деведесетих година. После деценије међународне изолације, Универзитет у Београду се крупним корацима вратио у интернационалну академску заједницу. Примљен је за члана Европске и Међународне асоцијације универзитета, а укључио се и у различите облике међууниверзитетске сарадње (TEMPUS пројекти, UNIADRION иницијатива и сл.). Интензивирана је међународна размена наставника и студената и организоване прве Joint Master студије са Универзитетом La sapienza у Риму и Универзитетом у Сарајеву. Приступањем Србије Болоњском процесу, пред Универзитет је постављен нови изазов: како се организовати да би се, до краја прве деценије XXI века, укључио у јединствени европски академски простор? Београдском универзитету је у јесен 2004. године поверена водећа улога у изради преднацрта Закона о високом образовању. Велики национални подухват укључивања Србије у Европску унију мора бити праћен прилагођавањем њеног система високог образовања захтевима Болоњског процеса, при чему би се концепт пуне мобилности професора и студената, који је данас европска реалност, проширио и на српске универзитете.
Универзитет у Београду је спреман да, у том контексту, задржи и унапреди своју позицију водеће високошколске установе у региону, чувајући оно вредно у својој традицији, због чега је и препознатљив као прави национални бренд, адаптирајући се изазовима новог времена.
Извор: http://www.bg.ac.yu/istorijat.php

Citati Homera Simpsona, doživotnog studenta

Zanimljivosti

Devedesetpetogodišnja Nola Ohs iz Kanzasa najstariji je student na svetu. Nola će, kada bude diplomirala sledećeg meseca, oboriti Ginisov rekord koji je pre nje postavila Mozela Ricardson, koja je sa 90 godina dilomirala žurnalistiku na Univerzitetu Oklahoma.
Nola ističe da nije nameravala da obori rekord. Ona se nakon smrti njenog muža Vernona 1972. godine upisala na koledž, a prošle jeseni i na Univerzitetu "Fort Hays State".
Njena dvadesetjednogodišnja unuka diplomiraće istog dana kada i Nola.
"Koliko još mojih vršnjaka ima priliku da studira sa svojom bakom? Ona je stvarno super i ostali studenti je vole", rekla je Nolina unuka Aleksandra.
"Svi su me prihvatili i osećam se kao jedna od njih. Poštuju me", objasnila je Nola.
"Nola donosi dinamičnost na moja predavanja", rekao je jedan profesor za ovu baku koja ima trojicu sinova, 13 unuka i čak 15 praunuka.

Izvor: (MONDO)

Lista najboljih univerziteta u svetu

Beogradski univerzitet 426, a 174. u Evropi. – Srbija, uz Sloveniju, na listi od 40 zemalja sa visokoškolskim ustanovama među prvih 500. Na svetskoj rang-listi 3000 univerziteta, koji se mogu naći na svetskoj elektronskoj mreži, naš najveći i najstariji – Beogradski univerzitet, zauzeo je – 426. mesto. Na listi 500 evropskih univerziteta koji su najuticajniji na vebu, BU je rangiran pod brojem 174. Od visokoškolskih ustanova sa prostora nekadašnje SFRJ, od našeg je bolji samo Univerzitet u Ljubljani. Tako se Srbija, uz Sloveniju, našla na listi od 40 zemalja koje imaju univerzitete rangirane među 500 najboljih na svetu.
Ovo je samo deo podataka objavljenih na sajtu "Webometrics ranking of world universities", koji inače dva puta u toku godine ažurira liste svetskih visokoškolskih ustanova. Navedeni podaci su za januar 2007. godine, a nove liste biće objavljene u julu.
Treba napomenuti da ove liste nisu sačinjene na osnovu akademskih pokazatelja, kao što su na primer broj i uspeh studenata i profesora, već po osnovu vidljivosti na svetskoj mreži. Rangiranje je prvi put urađeno 2004. godine, uz pomoć četiri najveća svetska pretraživača. Kriterijumi koji se koriste za pravljenje lista su broj, obim, popularnost i uticaj veb-stranica univerziteta i svega onoga što sa jedne visokoškolske ustanove dospe na svetsku mrežu uključujući monografije, izveštaje, pres konferencije, naučne konferencije, teze, seminare, lične strane, digitalne biblioteke i opšte informacije visokoškolskih ustanova, njenih departmana, studenata, diplomaca, istraživača i svih ljudi koji rade na univerzitetu.
Međutim, ovi podaci ne bi trebalo da budu presudni budućim brucošima prilikom izbora fakulteta, ali mogu da budu značajan plus za one visokoškolske ustanove koje su zauzele dobre pozicije, jer pokazuju njihovu otvorenost i predanost savremenim tehnologijama.
Po ovim parametrima, na listi top 3000 univerziteta u svetu, prvih 18 mesta pripalo je američkim visokoškolskim ustanovama – MIT, Stanford, Harvard, Barkli, Pensilvanija Stejt... Procentualno gledano, u svetskom top 100, više od polovine ili 53%, ide na američke univerzitete, drugo mesto je pripalo Nemačkoj (10%), a slede Kanada (8%) i Velika Britanija (6%)
Prvi evropski univerzitet – Kembridž, "zaslužio" je tek 19. mesto i to vrlo diskutabilno iza Teksaškog ili Kalifornijskog univerziteta. Američku dominaciju od sedamdesetak mesta u prvih 100 "kvari" i Univerzitet iz Toronta (23 mesto), Tehnološki institut iz Ciriha (32), Univerzitet Britanske Kolumbije (36), a Oksford (42) je za jedno mesto izgubio bitku od Havajskog univerziteta (41).
Od univerziteta sa prostora bivše SFRJ, najbolje je rangiran Univerzitet iz Ljubljane na 283. mestu. Univerzitet iz Maribora je 708, a Zagrebački univerzitet je 2406. u svetu.
Ove cifre daleko bolje izgledaju na evropskoj listi 500 najboljih visokoškolskih ustanova. Top pet pripadaju Kembridžu, Institutu za tehnologiju u Cirihu, Oksfordu, Edinburgu i Univerzitetu u Oslu. Čuvena Bolonja je na 15. mestu (80. u svetu), Ljubljanski univerzitet je 105, a Beogradski univerzitet je na 174. mestu.
Na listi top 100 za SAD i Kanadu, poređani su: MIT, Stenford, Harvard, Barkli i Pensilvanija Stejt, a top tri Latinske Amerike zauzimaju Nacionalni autonomni univerzitet Meksika (81. u svetu), Univerzitet Sao Paolo (97) i brazilski Universidade Estadual de Campinas (190. na svetu).
Prava slika, međutim, dobija se tek kada se zaviri u nacionalne liste. U Srbiji još nije sprovedena akreditacija fakulteta, tako da su samo taksativno navedena 42 univerziteta i fakulteta sa njihovim sajtovima. Zanimljivo je da na ovom spisku nema Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, ali da ima dva univerziteta na albanskom jeziku – Prištinski i Ilirija.
Fakultet strojarstva i brodogradnje Univerziteta u Zagrebu, najbolje je rangirana visokoškolska ustanova na hrvatskoj listi, sa naznakom da mu je rang u svetu – 1862. Medicinski fakultet Univerziteta u Rijeci je poslednji, a u svetu zauzima 4642. mesto.
Kada je reč o Sloveniji, na njihovoj listi su univerziteti u Ljubljani (283. u svetu), Mariboru (708), Novoj Gorici (4534) i Univerzitet Primorska sa sedištem u Kopru (3842).
Listu, doduše još kraću nego Slovenci, imaju i komšije iz Bosne i Hercegovine. Prvi je Univerzitet iz Sarajeva (2638. na svetu), a drugi Univerzitet u Banjaluci (4308).
Na makedonskoj listi je jedino Univerzitet "Ćirilo i Metodije" iz Skoplja, sa svetskim rangom – 2154.
Lista visokoškolskih ustanova u Švajcarskoj stigla je do broja 36, a ono što upada u oči jeste da gornju polovinu liste čine univerziteti sa francuskog govornog područja, a donju sa nemačkog. Ove visokoškolske ustanove su i dobro rangirane na svetskoj listi. Navešćemo prvih nekoliko mesta na švajcarskoj listi: Tehnološki institut u Cirihu (32), Politehnička škola u Lozani (93), slede univerziteti u Ženevi (110), Cirihu (131), Bernu (207), Bazelu (308), Lozani (465), ...
Ako nam je i jasno kako ne postoji nacionalna lista za Srbiju, gotovo neverovatno zvuči da, barem prema ovom sajtu, ne postoji nacionalno rangiranje ni u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj... Ali zato postoji rangiranje za Rumuniju i njihovih 16 visokoškolskih ustanova. Najbolji je Politehnički univerzitet u Bukureštu, koji je 1195. na svetu. Na drugom mestu je Univerzitet u Bukureštu, koji je na svetskoj rang-listi tek 1243.
Ono što ipak dovodi u sumnju neke od ovih podataka jeste ruska lista visokoškolskih ustanova, od kojih je najpoznatija – Univerzitet Lomonosov iz Moskve, tek na 232. mestu na svetu, iako je poznato da upravo najveći svetski mozgovi današnjice dolaze sa ove visoke škole. Ruska lista ima 100 univerziteta i fakulteta, a posle Lomonosova slede državni univerzitet Novosibirsk (787), Univerzitet u Sankt Peterburgu (834), Moskovski institut fizike i tehnologije (887), ...

Izvor: "Politika", Sandra Dimitrijević

Ciljevi fakulteta

Prvi univerziteti u svetu se pojavljuju još u 12. veku. Prvo su osnivane visoke škole i fakulteti, potom su se oni udruživali u univerzitete. Koncepcija u kom je školski obrazovni sistem vežbaonica poslušnosti u dvadesetom veku postaje neprihvatljiv za većinu zemalja sa društveno uređenim sistemima. Koliko je važno podsticanje kreativnosti i sloboda u naučno istraživačkom radu pokazuje i svetli primer ingenioznog Nikole Tesle, koji je mogao da koristi svoje sposobnosti upravo u tako koncipiranom sistemu. Prvenstveni cilj fakultetskog obrazovanja je da ojača osnovu akademskog istraživanja i da doprinese razvoju države. Problematika sa kojom se suočava naš obrazovni sistem, a samim tim i društveni je nepraktičnost. Naravno u svakom sistemu ima dobrih i loših strana. Recimo kritičari zapadnih obrazovnih sistema smatraju da je sve koncipirano na takav način, da profesija kao što je pravnička i slične postanu mašine za pravljenje novca. Kod nas sa druge strane je prioritetno opšte obrazovanje i teorijski pristup problemima. Opšte obrazovanje i teoretički pristup je od velike važnosti, ali vremenom je načinjena fatalna greška, ova dva koncepta su automatski povezivana sa inteligencijom. Međutim, isključivo reprodukovanje informacija ne podstiče kreativnost, odnosno učenje postaje posvećeno samo sebi, a ne budućnosti. Ljudi su oduvek povezivali smisao za humor sa inteligencijom, i to je umnogome tačno. Dakle, bitan je način na koji se koriste i povezuju informacije, a ne sama količina informacija. To što je neko upoznat sa koliko rudnih bogatstava raspolaže Kongo može, a i ne mora da bude od koristi. Inače funkcionalno korišćenje informacija nije nikakva novina, Spartanci su veoma dobro vladali ovim principom. Rimski senator Plinije Mlađi je rekao: "Čitati mnogo- da, bilo šta- ne!" Pre ili kasnije, svesno ili nesvesno, ljudi vrše selekciju informacija, na koji način to rade, može da im bude od velike koristi ili štete. Sećam se da sam razgovarao sa čovekom koji je postao svetski priznati slikar prvo u inostranstvu, pa tek onda kod nas. Nije završio likovnu akademiju, a talenat za slikanje je otkrio u kasnim tridesetim. Na početku karijere je pokušao da održi izložbu u Beogradu, ali prvo pitanje koje su mu postavljali bilo je:"Da li si završio akademiju?" Odlučio je da okuša sreću u Madridu i prvo pitanje koje su mu tamo postavili bilo je:"Možemo li da vidimo slike?" U tome se i ogleda osnovna razlika između našeg i inostranog sistema obrazovanja. Kventin Tarantino nije završio režiju, ali on zna da pravi filmove, suština nije diploma, već da li znaš nešto da uradiš, ako ne znaš probaj da naučiš. Zanatski pristup školovanju je rešenje i programe treba prilagoditi željama studenata i potrebama tržišta. Takođe, potrebno je obezbediti mogućnost da se studiraju dve struke istovremeno. Prosvetni program treba biti veoma fleksibilan, tako da učenik već na početku srednje škole prepozna svoje afinitete, pa shodno s tim osim obaveznih, može da bira i predmete koji odgovaraju njegovom senzibilitetu. Tako da će mu odabir fakulteta biti logičan nastavak interesovanja i profesionalnog usavršavanja.

Najbolji univerziteti u Evropi i svetu

Univerzitet Harvard (Harvard University) je privatni univerzitet u gradu Cambridgeu SAD. Osnovan godine 1636, Harvard je najstarija akademska institucija koja još uvek deluje u Sjedinjenim Državama. Predstavlja jedan od osam univerziteta koji čine elitni Ivy League.
Institucija je nazvana Harvard College 13.3.1639, prema svom prvom donatoru, mladom svešteniku po imenu John Harvard. Kao osoba koja je diplomirala na Emmanuel Collegeu u Engleskoj, John Harvard oko četiri stotine knjiga iz svoje zbirke ostavlja, kao osnovu za biblioteku budućeg koledža, zajedno s polovinom svog bogatstva koje je iznosilo nekoliko stotina funti. Najstarije službeno spominjanje Harvarda, kao "univerziteta" umesto "koledža", datira iz novog Ustava Massachusettsa iz 1780.
Charles William Eliot je kao predsednik Harvarda u svom mandatu 1869-1909 radikalno izmenio Harvard u moderni istraživački univerzitet. Eliotove reforme su uključivale izborne kurseve, manje razrede i prijemne ispite. Harvardski model je bitno uticao na sistem američkog obrazovanja, i na koledžima i na univerzitetima.
Godine 1999. Radcliffe College, stvoren 1894. kao deo "Harvard Annexa" za žene, formalno se spojio s Univerzitetom Harvard, postavši Radcliffe Institute for Advanced Study.
Zbirka knjiga u Harvardskoj biblioteci sadrži više od 15 miliona primeraka, što je čini četvrtom od pet "mega-biblioteka" na svetu, (ispred British Library, Kongresne biblioteke, francuske Bibliothèque Nationale, a ispred New York Public Library). Harvard raspolaže sa budžetom od 29,2 milijardi $ (2006). Druga je po veličini od svih besprofitnih organizacija, iza Bill & Melinda Gates Foundation).
Harvard se smatra jednim od najelitnijih univerziteta u SAD. Godine 2007. U.S. News & World Report je Harvard rangirao na drugo mesto u SAD, iza Univerziteta Princeton.

Izvor: Wikipedia